Писање о језику тако великог ствараоца као што је светитељ Николај (Велимировић) може се сматрати како смелошћу, тако и даром. Смелост да се ухвати у коштац са описом језика тако обимног стваралачког опуса расла је и сазревала годинама у сараднику Института за српски језик САНУ, данас научном саветнику — др Владану Јовановићу. С тако тешким задатком изборио се прилично добро, а несумњиво је и молитвено заступништво Светог владике припомогло да се ова књига појави на свет. Монографија је резултат вишегодишњег ауторовог промишљања над језиком светитеља Николаја. Како је немогуће обухватити необухватљиво, разумљиво је да је примењен диференцијални приступ, „што значи да се језички материјал посматра у односу на стање у савременом српском књижевном језику — његове књижевнојезичке норме и употребе у систему функционалних стилова. То значи да се језик у делима владике Николаја посматра у троуглу: језик писца (parole), језик националне заједнице (langue) и језик богословског (теолошког) стила“ (16). Другим речима, добили смо само део и почетак, надамо се, нових прегалаштва над описом језика овог великог свеправославног светога. Сва та нова, будућа истраживања започињаће на овим темељима, од ставова аутора који је добио дар да буде први ко је монографски описао језик српског Златоуста.