Назив часописа:
Николајеве студије: међународни часопис за истраживање богословског и црквеног доприноса Николаја Велимировића / Nicholai Studies: International Journal for Research of Theological and Ecclesiastical Contribution of Nicholai Velimirovich
Тема и намена часописа:
Николајеве студије су међународни научни часопис посвећен истраживању богословског и црквеног доприноса Николаја Велимировића (1881–1956), као и истраживању ширег контекста у ком је он живео и стварао, односно рецепције његових идеја и његовог наслеђа уопште.
Николајеве студије су отворене за истраживања философије и теологије, за прилоге из црквене и друштвене историје, екуменске студије, књижевне анализе, политиколошка истраживања, социолошке и религиолошке студије, и начелно за свако критичко истраживање богословско-црквене, друштвено-политичке и културне климе у којој је деловао Николај Велимировић.
У фокусу Николајевих студија су поред Николаја Велимировића и оне личности које су се налазиле у кругу његових пријатеља и сарадника, као и критичара и других личности са којима је он био повезан, попут проте Алексе Илића (1842–1920), Патријарха српског Димитрија Павловића (1846–1930), историчара и дипломате Чедомиља Мијатовића (1842–1932), старокатоличког Бискупа швајцарског Едуарда Херцога (Eduard Herzog, 1841–1924), проте Војислава Јанића (1890–1944), авангардног критичара и теоретичара Димитрија Митриновића (1887–1953), новинара и писца Стивена Грејема (Stephen Graham, 1884–1975), Митрополита скопског Јосифа Цвијовића (1878–1957), политичара и дипломате Николе Пашића (1845–1926), Архиепископа кантерберијског Рандала Т. Дејвидсона (Randall Thomas Davidson, 1848–1930), религиолога професора Веселина Чајкановића (1881–1946), лекарке Елси Мод Инглис (Elsie Maud Inglis, 1864–1917), пастора Александра Вајта (Alexander Whyte, 1836–1921), дипломате и писца Јована Јовановића Пижона (1869–1939), капелана Лејтона Пулана (Leighton Pullan, 1865–1940), архимандрита Јустина Поповића (1894–1979), Епископа чичестерског Џорџа К. А. Бела (George Kennedy Allen Bell, 1883–1958), Епископа глоучестерског Артура Хедлама (Arthur Cayley Headlam, 1862–1947), архимандрита Севастијана Дабовића (1863–1940), канона Џона А. Дагласа (John Albert Douglas, 1868–1956), научника и проналазача Михајла Идворског Пупина (1858–1935), проналазача и инжињера Николе Тесле (1856–1943), педагога и психолога професора Павла Паје Радосављевића (1879–1958), Епископа њујоршког Вилијама Т. Манинга (William Thomas Manning, 1866–1949), филолога професора Александра Белића (1876–1960), хуманитарне раднице Гертрудe Карингтон Вајлд (Gertrude Carrington Wilde, око 1865–1945), пионира екуменизма Роберта Х. Гардинера (Robert Hallowell Gardiner III, 1855–1924), хуманитарне раднице Леди Паџет — Луизе Маргарете Лејле Вемис Паџет (Dame Louise Margaret Leila Wemyss Paget, Lady Paget, 1891–1958), Митрополита тијатирског Германа Стринопулоса (Γερμανός [Γεώργιος] Στρηνόπουλος, 1872–1951), историчара и слависте професора Роберта Вилијама Ситона Вотсона (Robert William Seton-Watson, 1879–1951), мисионара Кларе Рут Роуз (Clara Ruth Rouse, 1872–1956), проповедника и активисте Џона Мота (John Raleigh Mott, 1865–1955), Архиепископа кантерберијског Козма Гордона Ланга (William Cosmo Gordon Lang, 1864–1945), канона Тисингтона Татлоуа (Tissington Tatlow, 1876–1957), активистиње Рут Франсес Вудсмол (Ruth Frances Woodsmall, 1883–1963), свештеника Хенрија Џоја Фајнс-Клинтона (Henry Joy Fynes-Clinton, 1875–1959), активистиње и неговатељице болних Грејс Хелене Саундерс (Grace Helena Saunders, 1874–1970), Првојерарха Руске Заграничне Цркве Митрополита Антонија Храповицког (Антоний [Алексей] Павлович Храповицкий, 1863–1936), канона Оливера Ч. Квика Oliver Chase Quick, 1885–1944), игумана Касијана Корепанова (Кассиан [Константин] Тимофеевич Корепанов, 1867–1946), феминисткиње и књижевнице Ребеке Вест (Rebecca West – Dame Cicily Isabel Fairfield, 1892–1983), југословенског краља Александра I Карађорђевића (1888–1934), краљице Марије Карађорђевић (Marie von Hohenzollern-Sigmaringen, 1900–1961), монаха Силуана Атонског (Силуан [Семен] Иванович Антонов, 1866–1938), вајара и архитекте Ивана Мештровића (1883–1962), философа професора Бранислава Петронијевића (1875–1954), политичара и римокатоличког свештеника Антона Корошеца (1872–1940), игуманије кувеждинске Меланије Кривокућин (дев. Белегишанин, 1886–1942), архимандрита Кирика Максимова (Кирик [Константин] Никифорович Максимов, 1864–1938), књижевнице Исидоре Секулић (1877–1958), породице Ситерс – капелана Персија Хенрија (Percy Henry Sitters) и његове супруге Катлин (Kathleen M. Sitters), Митрополита софијског Стефана Шокова (Стефан I [Стоян] Попгеоргиев Шоков, 1878–1957), философа професора Ксеније Атанасијевић (1894–1981), Епископа гибралтарског и гуилдфордског Џона Харолда Грига (John Harold Greig, 1865–1938), Епископа америчко-канадског Мардарија Ускоковића (1889–1935), Епископа гибралтарског и линколнског Најџента Хикса (Frederick Cyril Nugent Hicks, 1872–1942), генерала Милана Недића (1877–1946), политичара Димитрија Љотића (1891–1945), игуманија јовањских Ирине Стефановић (1908–1939) и Екатерине Станковић (1906–1943), Епископа гибралтарског Харолда Бакстона (Harold Jocelyn Buxton, 1880–1976), дипломате и државника Винстона Черчила (Winston Leonard Spencer Churchill, 1874–1965), Архиепископа кантерберијског Џефрија Фишера (Geoffrey Francis Fisher, 1887–1972), правника и историчара професора Слободана Јовановића (1869—1958), Митрополита загребачког Дамаскина Грданичког (1892–1969), архимандрита Кипријана Керна (Киприан [Константин] Эдуардович Керн, 1899–1960), Епископа катанијског Касијана Безобразова (Кассиан [Сергей] Сергеевич Безобразов, 1892–1965), Архиепископа санфранцисканског Јована Максимовича (Иоанн [Михаил] Борисович Максимович, 1896–1966), игуманије враћевшничке Ане Аџић (1900–1975), Патријарха српског Варнаве Росића (1880–1937), посленика хришћанског јединства Висера т’ Хофта (Willem Adolph Visser ‘t Hooft, 1900–1985), Епископа бањалучког Платона Јовановића (1874–1941), јеромонаха Михаила Ђусића (1911–1945), протосинђела Јована Рапајића (1910–1945), Митрополита загребачког Доситеја Васића (1877–1945), дипломате Хермана Нојбахера (Hermann Neubacher, 1893–1960), монаха Јакова Арсовића (1894–1946), Патријарха српског Гаврила Дожића (1881–1950), Епископа далматинског Иринеја Ђорђевића (1894–1952), Епископа бачког Иринеја Ћирића (1884–1955), игуманије копоринске Саре Ђукетић (1904–1964), Епископа жичког Василија Костића (1907–1978), игуманије љубостињске Варваре Миленовић (1910–1995), Епископа хвостанског Варнаве Настића (1914–1964), игуманије драчке Јелене Јокић, Епископа америчко-канадског Дионисија Миливојевића (1898–1979), канона Едварда Н. Веста (Edward Nason West, 1909–1990), академског сликара и иконописца Ивана Мељникова (Иван Иустинович Мельников, 1896–1969), иконописца Николаја Мајендорфа (Николай Феофилович (Богданович) Мейендорф, 1887–1969), Митрополита источноамеричког и њујоршког Анастасија Грибановског (Анастасий [Александр] Алексеевич Грибановский, 1873–1965), историчара и делатника руске емиграције Владимира Мајевског (Владислав (Владимир) Альбинович Маевский, 1893–1975), фамилије Зјорнових — философа и богослова професора Николаја (Николай Михайлович Зёрнов, 1898–1980), његове сестре хуманитарне раднице Софије (Софья Михайловна Зёрнова, 1899–1972) и његове супруге иконописца Милице (Милица Владимировна Зёрнова, 1899–1994), Архиепископа западноамеричког Јована Шаховског (Иоанн [Дмитрий] Алексеевич Шаховской, 1902–1989), Епископа едмонтонског Саве Сарачевића (1902–1973), проте Душана Шуклетовића, протe Душанa Поповићa (1921–1972), проте Димитрија Најдановића (1897–1986), Епископа шабачко-ваљевског Јована Велимировића (1912–1989), проте Алексе Тодоровића (1899–1990), архимандрита Софронија Сахарова (Софроний [Сергей] Семенович Сахаров, 1896–1993), Епископа санфранцисканског Василија Родзијанка (Василий [Владимир] Михайлович Родзянко, 1915–1999) психолога Ратибора Ђурђевића (1915–2011), проте Властимира Томића, фотографа и новинара Милана М. Карла (Карајловића), историчара Ђока Слијепчевића (1907–1993), Митрополита либертивилско-чикашког Христофора Ковачевића (1928–2010), библисте професора Веселина Кесића (1921–2012) и других.
Научни часопис Николајеве студије усмерен је на читав контекст у ком је Николај Велимировић стварао и деловао, као и на Велимировићев утицај до данашњих дана — почевши од његовог образовања и служења у Краљевини Србији (1881–1904), преко његових студија у Западној Европи (1905–1909), започињања монашког живота, рада у богословији и студијског пута у Русију (1909–1912), његових активности током ратног периода (1912–1918), епископског служења (1919–1940), његове судбине током 2. светског рата (1941–1945), до његовог живота у изгнанству (1946–1956), те његове заоставштине.
Намера и оправданост часописа:
У очима поштовалаца, Николај Велимировић је једна од најзнаменитијих личности у историји 20. века. У Православној Цркви Велимировић је препознат као светитељ и поштован као изузетан проповедник и духовник. С друге стране, критичари Николаја виде као антисемиту, нацисту, женомрсца, некултурног примитивца и мрачну и ретроградну фигуру. Његово име је уписано у Светску енциклопедију фашизма (World Fascism: A Historical Encyclopedia), и то није једино место на ком је он описан као ноторни антисемита, колаборациониста, и слично. Како је његова личност предмет контроверзе, Уредништво часописа Николајеве студије обраћа се ауторима да непристрасно, изучавајући живот и дело Николаја Велимировића, својим истраживањем дају прилог расветљавању његовог доприноса — најпре богословског и црквеног, а потом и културног и друштвеног у ширем смислу речи, односно аутентичном сагледавању Велимировићеве улоге у историји 20. века. Позив је подједнако упућен и критичарима и апологетама Велимировићевог лика и дела. У том смислу, часопис Николајеве студије може послужити као платформа за дијалог и упоређивање различитих резултата истраживања и другачијих закључака и мишљења у циљу стицања објективније представе и јаснијих сазнања. За више деценија, колико се личност Николаја Велимировића активно истражује и колико се о њему пише (у међувремену је одбрањено две докторске тезе, неколико магистарских, мастер и дипломских радова о Николају Велимировићу, и објављено на десетине монографија и на хиљаде чланака о њему и његовом доприносу), чини се да групе истраживача које су кроз различите приступе долазиле до различитих закључака нису довољно комуницирале међу собом и нису критички упоређивале своја сазнања. Жеља да се ово измени и да се унапреди дијалог истраживача један је од мотива за постојање часописа Николајеве студије.
Ова намера ставља пред Уредништво часописа велики изазов. Као логичан корак, прикупљање и организовање текуће Николајеве библиографије један је од задатака часописа Николајеве студије. Како постоје неразјашњена питања у вези са ауторством, издањима и верзијама Николајевих дела, као и грађа коју би тек требало објавити, израда библиографије Николајевих дела, као и дела и часописа насталих у окружју Николајевом, дела приписаних Николају, превода на друге језике као и радова о Николају и личностима које су биле повезане са њим била би неопходан корак ка успостављању систематичнијих методолошких оквира за истраживање стваралаштва Николаја Велимировића. Уредништво часописа Николајеве студије ће се старати да прати домаћу и инострану књижевно-научну продукцију и да прикупља и систематизује библиографску грађу релевантну за истраживања Велимировићевог доприноса.
Уређивање часописа:
Уредништво часописа Николајеве студије веома држи до високих етичких и академских стандарда при публиковању научних радова (видети Етички и научни стандарди).
У часопису Николајеве студије првенствено се објављују оригинални научни радови посвећени проучавању теологије и духовности. Часопис је отворен и за радове настале на основу истраживања у областима других друштвено-хуманистичких наука – философије, социологије, политикологије, филологије, књижевности, историје, историографије, архивистике итд. – уколико кореспондирају са тематиком часописа. Николајеве студије такође објављују релевантну архивску и документарну грађу са пратећим студијама и напоменама, као и библиографије, краће прилоге, осврте, есеје, коментаре и приказе нових издања.
Николајеве студије првенствено објављују радове на енглеском и српском језику. Сви радови објављени у Николајевим студијама су двоструко и анонимно рецензирани (видети Упутство ауторима и Упутство рецензентима).
Часопис Николајеве студије уређује се у складу са Актом о уређивању научних часописа који је 2009. године прописало Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије, односно у складу са одговарајућим међународним ISO стандардима. Универзалну децималну каталогизацију (УДК) часописа Николајеве студије врши Народна библиотека Србије. Часопис Николајеве студије опремљен је и DOI бројевима. Часопис Николајеве студије похрањује се у Репозиторијум Народне библиотеке Србије и у штампаном и у дигиталном облику.
Издавач часописа:
Издавач часописа Николајеве студије је Хришћански културни центар „др Радован Биговић“ из Београда, односно установа која носи име по човеку који је први стекао докторат истражујући дело Николаја Велимировића и кроз читав живот му се у својим студијама изнова враћао — блажене успомене проти проф. др Радовану Биговићу (1956–2012).
Темпо излажења часописа:
Часопис Николајеве студије излази у две свеске годишње, на енглеском и српском језику.
Формат часописа:
Часопис излази двојако: као класични штампани часопис, штампан у А5 формату на рециклираном папиру у Штампарији Српске Православне Цркве у симболичном тиражу од 200 примерака, и истовремено као електронски часопис, у отвореном приступу на вебсајту часописа http://nicholaistudies.org/.