Из перспективе појма теодулија, етаблираног у делу Теодул, особито у поглављу „Српски народ као Теодул“ Светог владике Николаја Велимировића, у раду се разматра живот, дело и тековине Светог Стефана Штиљановића. Премда није експлицитно поменут у Николајевом тексту у којем аутор подсећа на благочестиве владаре српске, Штиљановићев лик и наслеђе у многоме одговарају описима из наведеног дела. Тиме је утврђена парадигматичност Николајевих указа на карактер владара српских према критеријумима служења Богу, бриге о роду, трпљења патњи и задужбинарства.

Потврде Стефанове теодулије пронађене су у историјским и богослужбеним списима у којима се појављује. Упоређивање благочестивих хришћанских владара са старозаветним патријарсима, у Стефановом случају — Јосифом, представља један распрострањени архетип хришћанске културе, уочљив како у ранохришћанском сликарству тако и поменутом Николајевом делу као и Служби Стефану Штиљановићу. Благоверни кнез Стефан такође се уклапа у Николајеву тезу да се битка на Косову пољу, заправо, никад није ни завршила као и у његову епску контекстуализацију српских бранитеља хришћанске вере, слободе и отачаства. То је управо оно што је надахњивало српске бранитеље и официре од његових до данашњег раздобља и наводило да се над моштима Светог Стефана Штиљановића „теодулијски“ заклињу и траже његов благослов и заступништво пред Богом. Представници војске и данас одржавају овај обичај и преко сопственог заступника — Светог Стефана Штиљановића, на тај начин, приближавају се идеалу теодулије и светима Небеске Србије.