Харитативна делатност Епископа Николаја Велимировића мало је позната. Премда је његово деловање и служење још од времена пре 1. светскога рата па до краја његовог живота било скопчано са различитим харитативним активностима, његово старање о потребитима и његов ангажман на пољу добротворног рада углавном су измицали пажњи истраживача, који су опет своја истраживања усмеравали најпре на његов национални рад, бавећи се харитативним димензијама Велимировићевих активности више узгредно, чешће само овлаш или нимало. Међутим, харитативна делатност Епископа Николаја Велимировића била је једна од његових примарних делатности, изражавана на различите начине: кроз труд на прикупљању хуманитарне помоћи током 1. светског рата, потом кроз оснивање различитих добротворних фондова и друштава, у међуратном периоду кроз оснивање црквених добротворних установа, хранилишта за сиротињу, домова за децу, домова за старе — при дијецезама у којима је служио као архијереј и администратор, или при манастирима из његовог окружја, а у периоду после 2. светског рата нарочито кроз бригу за расељене и избегле (између осталога кроз рад у међународним црквеним организацијама), бригу за преживеле ратне заробљенике и логораше који се нису могли вратити својим домовима, и посебно кроз бригу за сиромашне вернике из нове Југославије — испољену кроз његово стално старање да се хуманитарна помоћ из западног света допреми невољнима у отаџбини. Поменуте активности Епископа Николаја нису истражене у довољној мери, и било би врло занимљиво уколико би у будућности оне биле предмет темељнијег проучавања, односно уколико би харитативни аспект деловања и служења Епископа Николаја био расветљен.