Политикологија, аксиологија, историја (и софија) сједињавају се кроз живот и дела Николаја Велимировића. Владика Николај се током живота креће од рационалне преко емпиријске инстанце и превазилази ограничености каузалног у схватању човековог смисла на земљи. За њега је, као и за многе духовне појединце живот на земљи привремен, ововремен, ограничен. Велимировић је пробио границе акаузалног и продро у духовну орбиту коју лако тумачи световним речником.

Монашки и владичански живот (у периоду од 1909–1956), Владика Николај проводи на географском прелазу између Истока и Запада. Период између монашења и епископске хиротоније (1909– 1920), био је период његове плодоносне беседничке (1910–1912) потом и политичке и агитационе (1912–1918) праксе. Након дипломатских и хуманитарних мисија у англоамеричким државама током Великог рата уследило је хиротонисање Велимировића у Епископа, најпре жичког (1919–1920), а потом избор за охридског и охридско- битољског (1920/21–1936), па поново жичког (1936–1956).

Овде приложени животопис написан је на основу литературе и истраживања претходних аутора и засебних истраживања ауторке у англоамеричким државама и у Републици Србији. Анализе и резултати овог рада, као и приложени дијаграм треба да допринесу склапању целокупне слике живота Николаја Велимировића и као такви представљају додатак постојећим научним сазнањима о српском Епископу, свеправославном и светском.