На основу архивске грађе Фондације Нова Атлантида (Бредфорд) показујемо да је круг панхуманиста из двадесетих година прошлог века суштински био српски огранак Митриновићеве мреже (Милош Ђурић, Павле Јевтић, Владета Поповић, Душан Стојановић). Сем рада на ширењу идеја Митриновића, овај круг био је посвећен окултној пракси, такође под вођством учитеља из Лондона.
Николај Велимировић, који се током свог боравка у Лондону повезао са Митриновићевим окружењем, после 1. светског рата се од ове групе дистанцирао, на њихово разочарење. Преписка Митриновићевих следбеника са Митриновићем из послератних година открива како су они ову промену код Велимировића видели као напуштање заједничког рада. Поред тога, неке Велимировићеве речи које они преносе Митриновићу откривају његову јасну жељу за одмаком од њих.